Jun 7, 2014

Det gode og det onde (Jørgen Leth, 1975)

"Danas sam opet iskusio nešto što ću, nadam se, razumeti za nekoliko dana. Oko moje leve šake sijao je prsten od nejasnih belih plamenova. U središtu mog srca bila je mala bela tačka. Ne znam šta bi to trebalo da znači."
Prema podacima sa zvanične stranice, odlukom Larsa von Triera, kvazi-dokumentarac Det gode og det onde (Dobro i zlo) 1999. godine postaje predstavnik danske kinematografije na brojnim evropskim festivalima tokom trogodišnjeg perioda. Bez sumnje, jedan je od najsvetlijih primera radikalnog eksperimentalnog filma, uz ostvarenja kao što su Stereo i Crimes of the Future, a produžetak je kratkometražnog Det perfekte menneske (Savršeni čovek, 1967) kojim Jørgen Leth, pesnik, kritičar i reditelj, započinje seriju jedinstvenih antropoloških studija.


Kroz deset poglavlja, autor se vešto poigrava trivijalnostima bez kojih je svakodnevica nezamisliva. Primenjujući iščašenu verziju obrazaca za kreiranje dečijeg edukativnog programa, govori o različitim licima, telima za kojima žudimo i koja odbacujemo, korisnim i beskorisnim stvarima. Konzumiranje hrane i pića, kao i održavanje lične higijene, svrstava u neophodne radnje, tj. one koje daju smisao utrošenom vremenu, da bi izlišnim nazvao pušenje, egzotični ples sa zmijom i demonstraciju fizičke snage - kidanje lanca naprezanjem grudnih mišića. Nakon toga, prelazi na apstraktnije kategorije - raščlanjivanje dobrih i loših misli, odnosno prijatnih i neprijatnih osećanja, a parodično portretisanje života zaokružuje osvrtom na reči, kao sredstvima komunikacije i definisanja svih aspekata egzistencije.

Umirujućim glasom pruža jezgrovita objašnjenja svakog od segmenata, koji svojom prividnom apsurdnošću podstiču na meditaciju o čoveku. Zauzimajući neutralnu poziciju između filantropa i mizantropa, Leth naglašava običnost obezličenog, psihološki praznog homo sapiens-a. Svedena na skelet, rutinska stvarnost njegovih "subjekata" asocira na kapriciozni avangardni performans, koji strpljenje stavlja na probu, a paralelan je procesu rehumanizacije.

Pored Lethove deadpan naracije, monotoniju tišine razbijaju sporadični dijalozi, monolozi i par lepršavih hipi kompozicija Gunnera Møllera Pedersena, u izvođenju Sanne Salomonsen. Za stvaranje komičnog efekta i kontrolu "dramatičnosti" najzaslužniji je Claus Nissen, bezimeni glavni junak nepostojeće priče, koji nadgrađuje ulogu iz Det perfekte menneske, ponavljajući enigmatičnu (gorenavedenu) repliku.

Minimalistički crno-beli tabloi, snimljeni u gotovo praznom studiju i uokvireni kadrovima umirujućih pejzaža i pročelja stambenih objekata, donose neobičan i nezaboravan estetski doživljaj. Grupa lepotica uživa u crnom pivu. Par ljubavnika u krevetu upušta se u kratku raspravu. Muškarac tvrdi da elastičnost cipela ukazuje na njihov kvalitet. Žena u kitnjastom kostimu skida šešir, a potom i periku, puštajući dugu crnu kosu. Ovakve i slične "skice" menjaju ili potpuno negiraju filmske kanone, ali odišu čistotom i, uprkos banalnosti, poseduju visoku umetničku vrednost. Neprekidan niz hipnotišućih monohromatskih fotografija sačinjava sterilnu, ali bezvremenu i monumentalnu fasadu, iza koje čak i ne morate da zavirite kako biste otkrili suštinu...

No comments:

Post a Comment